Ћирилица

 

Ћирилица је писмо које користи седам словенских језика (белоруски, бугарски, македонски, руски, српски, украјински и де јуре бошњачки), као и већи број других језика бившег Совјетског Савеза, Азије и источне Европe
. Уставом из 2006. године је прогашена за службено писмо у Србији.

Србски Буквар из 1836. (тада су у Београду и Србији били наслови: Србске новине, Србско Словенско друштво, Матица Србска, Србска краљевска академија, Србско-књажевски театар (Крагујевац), Србски Рјечник

Главна карактеристика српске ћирилице је да је фонетична, што значи да сваком слову одговара тачно један глас. За учење читања текстова на српском језику је довољно да се научи тридесет слова, а није неопходно да се уче бројна правила писања и изузеци. Фонетичност српске ћирилице најбоље осликава максима којим се Вук Караџић водио састављајући је: Пиши као што говориш, а читај као што је написано.



Главница писма настала је из ране ћирилице, која је била дериват глагољице и грчког уставног писма унцијале. За највероватније састављаче ћирилице узимају се Климент Охридски или Константин Преславски, али то питање до данас није коначно решено. Највећи број слова потиче из грчког писма, док неки знакови представљају мање или више упрошћене облике глагољских слова. Ћирилица је добила име по млађем од два брата, словенска просветитеља, Ћирилу, за кога се обично претпоставља да је саставио глагољицу.